Сведоци одбране
Генерал Крсман Јелић, бивши командант 243. Механизоване бригаде ВЈ у чијој је зони одговорности 1999. године било и село Рачак, тврдио је да је коришћење тешког наоружања у Рачку „бесмислица“, пошто је полиција „већ била у селу“.[67]
Генерал Обрад Стевановић, бивши помоћник министра унутрашњих послова Србије изјавио је да је акција у Рачку предузета „у циљу хапшења групе терориста одговорних за убиство полицајаца и друге злочине“, да су припадници ОВК отворили „јаку ватру из минобацача, ручних бацача, тешких пушкомитраљеза и пешадијског наоружања“, а да је полиција затим узвратила и „ликвидирала 40 терориста“.[68]
Полицијски инспектор Драган Јашковић навео је да се 30 од 40 погинулих у документима СУП Урошевац помињу као припадници или сарадници ОВК.[69]
Професор Славиша Добричанин, који је био шеф форензичког тима СРЈ, замерио је Хелени Ранте на закључку да на телима из Рачка „није било ничег што би указивало да су ти људи било шта друго осим ненаоружани цивили“ и тврди да су жртве из Рачка били борци ОВК који су погинули у сукобима са српским снагама безбедности. Ту тврдњу заснива на четири фактора: „вишеслојној одећи“ жртава, „тамној боји“ јакни и панталона које су носили, „парафинским тестовима“ којима су на рукама пронађени трагови нитрата што може да указује да су пуцали те, коначно на „различитим правцима метака“ којима су погођени.[70]
Судија Даница Маринковић, шеф истражне екипе Окружног суда у Приштини, која је обавила увиђај, открила је да је упоређењем спискова, свог и Тужилашта, утврдила да се имена 36 лешева слажу на оба списка, али да се на листи Тужилаштва налазе имена девет лица којих нема на њеном списку док имена четворо лица са њене листе нема на листи Тужилаштва. Идентитет лица на њеном списку утврђиван је уз помоћ отисака прстију, а родбина је потврђивала идентитет својим потписом приликом преузимања посмртних остатака.[71] Девет лица која се нису налазила на њеном списку: Аслани Љуте (Aslani Lute), Емини Ајет (Emini Ajet), Ибрахими Хајрис (Ibrahimi Hajris), Исмаили Меха (Ismaili Meha), Исмаили Мухамет (Ismaili Muhamet), Мустафа Ахмет (Mustafa Ahmet), Салиху Јашар (Salihu Jashar), Салиху Шукри (Salihu Shukrri) и Аземи Бануш (Azemi Banush). Четири имена која се не налазе на списку Тужилаштва: Камбери Бануш (Kamberi Banush), Смаили Мехмет (Smaili Mehmet), Брахими Ајет (Brahimi Ajet) и Суља Сабри (Syla Sabri).[72]
Немачки новинар Бо Адам, који се дуже времена бавио случајем Рачак, закључио је да у Рачку „није било погубљења“, затим да су жена и дете који су на списку жртава „страдали од метака испаљених са растојања од око 100 метара“, као и да су у селу били „присутни и активни“ припадници ОВК, а да је десетак погинулих бораца - чија се имена не наводе у извештају КВМ о жртвама - сахрањено на гробљу ОВК у селу Малопољце.[73]
Бивша чланица британског Парламента тврдила је да је Рачак инсцениран од стране Вилијама Вокера, а до таквих закључака је дошла посредно, на основу прича других људи и медијских извештаја.[74]